Важан савет родитељима све деце предшколског узраста јесте: Омогућите свом детету да се што више игра!
За полазак у школу неопходан је основни ниво разумевања језика, учествовања у комуникацији, изношења свог мишљења. Потребно је да је изложено читању, да му се читају приче и заједнички разговара о прочитаном. Пожељно је коришћење богатог репертоара игара са гласовима и речима.
Коришћење маште је најбољи начин да се у игри вежбају оне способности које ће касније требати у животу. Игре кобајаги брзо и лако укључују децу:
* Игре у пару: Један тражи предмет од другога и убеђује га да му саиграч да играчку, тек кад буде лепо замољен. Затим се дискутује о томе захваљујући којој речи је било најлакше дати предмет. Дете и родитељ мењају улоге, игра је све сложенија што је предмет који треба да се придобије омиљенији.
* Игре вежбања емоционалног речника: Цвет емоција – свака латица је нека емоција. Деца слажу латице око цвета и говоре о ситуацијама када су осећали дату емоцију. Давање што више речи за емоцију, опис осећања (срећа, задовољство, туга, бес, љутња, …).
* Вежбе контроле свога тела: Групне игре возића или стоноге у којима више деце понавља исте покрете.
Типично за школу је да се од детета захтева да ради по темпу који од њега захтевају одрасли. То захтева одлагање својих потреба, концентрацију, пажњу, памћење, рад по упутству. Дакле, дете треба научити да сачека свој ред, да поштује правила, … Истраживања показују да су деца са развијенијом и маштовитијом игром, маштом, спремнија за школу. Одрасли стварају услове за дечју игру кроз:
* Богаћење дечјег животног искуства о стварима, људима, занимањима, људској делатности.
* Увођење у културу играња: упознавање са новим играма, правилима, поштовању правила, сарадњи са другима у игри, развијање партнерских односа у игри, заједничко играње одраслих и деце.
* Подржавање дечјег самосталног стваралаштва у игри и међусобне комуникације са вршњацима.